Poredak slobode protiv poretka prinude

Vakcinacija u Švajcarskoj nije obavezna. Ovaj podatak može biti iznenađujući za one koji smatraju da takva mera predstavlja neupitni standard zdravstvene zaštite, čak i kriterijum „civilizovanosti“ jednog društva. Tim pre što je Švajcarska jedna od najrazvijenijih i najbogatijih zemalja sveta sa nivoom zdravstvenih usluga koji je u samom svetskom vrhu. Ta činjenica će svakako biti iznenađujuća i još više neprihvatljiva za vernike naučnog progresa koji vatreno insistiraju da nekakav centralni autoritet treba da nametne taj progres čitavom društvu.

Ali oni koji razmišljaju na takav način ne poznaju u dovoljnoj meri osobenosti ove zemlje koja se u pogledu političkog sistema, kulture i mentaliteta izdvaja od ostalih.

Pojedinac, porodica, mala zajednica sa vrednostima i tradicijom koju baštini, kao i prezir prema nametanju odluka koje dolaze „odozgo“, sa viših instanci vlasti – to su temelji na kojima počiva švajcarsko društvo. Odatle sledi decentralizacija i primat lokalnog nad centralnim nivoom vlasti.

Otpor centralnoj vlasti

Kako se većina odluka u Švajcarskoj donose na lokalnom i kantonalnom nivou, tako se i pitanje vakcinacija rešava na ovim nivoima. U ingerencije federalne vlasti spada samo davanje preporuka u pogledu vakcinisanja stanovništva, postavljanje striktnijih pravila u slučaju pandemija i vođenje kampanja „podizanja svesti“ stanovništva. I ništa više.

Tako je problem vakcinisanja za Švajcarce samo jedno od mnogih pitanja koje nije starije od toga kako ovo društvo donosi odluke. Drugim rečima, niti postoji centralni autoritet sa ingerencijom da nametne određen odluke – čak i da te odluke zagovara sam trust nobelovaca, niti ijedno pitanje može da izmakne autoritetu sistema odlučivanja.

Stoga otpor prema inicijativama da se pitanje vakcinisanja tretira kao i u drugim zemljama, otpor je prema nastojanjima da se pojača uticaj centralne vlasti i poremeti tradicionalni sistem odlučivanja. Zato se problematika vakcinisanja za Švajcarce ne iscrpljuje samo u tome da li je ova praksa štetna ili ne, da li postoji zavera farmaceutskih lobija i zdravstvenih organizacija ili ne, da li vakcine stvaraju autizam ili ne. Takvi obziri svakako imaju težinu i utiču na stavove ljudi ali nisu presudni.

Švajcarce pre svega interesuje kako neka novina utiče na postojeći sistem, navike i način života, da li ona može dovesti do erozije ustaljenog sistema koji se tako ljubomorno čuva, i da li će biti pogažen 10. član ustava koji garantuje ličnu slobodu i fizički integritet Švajcaraca.

Kako trenutno stvari stoje

Svakako, i u Švajcarskoj provejavaju drugačiji vetrovi. Izmena zakona o epidemiji koja je potvrđena na referendumu iz 2013. godine, iako za autsajdere nije značila neke suštinske izmene, ipak je potvrdila postojanje snažne tendencije ka većem mešanju federalnih vlasti, naročito nakon svetske pandemije svinjskog gripa iz 2009. Novim amandmanima taj uticaj se pojačava u izuzetnim situacijama, najpre u pogledu obaveznosti vakcinisanja medicinskog osoblja prilikom pandemija, ali te mere nikada nisu zaživele jer i nije bilo takvih situacija.

Kako sada stvari stoje, do značajnije promene u dogledno vreme ipak neće doći. Samo nekoliko od 26 kantona propisuje obaveznu vakcinaciju i to samo za neke tipove bolesti. Interesantno je, međutim, da čak i u tim kantonima praktično nisu propisane sankcije za one koji, na primer, ne vakcinišu svoju decu. Sve se, u suštini, svodi na „jaku preporuku“. Tako je, kao i kod mnogih drugih pitanja, ostavljen širok prostor ličnog delovanja u koji ne zadire neko birokratsko pravilo, propis ili odluka. Ustav je u ovoj zemlji zaista vrhovni akt.

Kada se ovakva praksa uporedi sa stanjem u Srbiji, gde je proces zatrpavanja nesprovodivom i stoga besmislenom regulacijom konstantan, i gde se za rešenje svakog problema traži još više regulacije, propisa i pravila koja se često kose sa osnovnim pravnim aktom zemlje, čovek se zaprepasti koliko toga u Švajcarskoj uopšte nije regulisano. Razlog tome je postojanje bazičnog poverenja u odluke pojedinca i snagu negativnih propisa: dozvoljeno je sve što izričito nije zabranjeno.

Švajcarci s prezirom odbacuju slepu privrženost nekom centralnom autoritetu kao i ideju posvemašnog birokratskog uređivanja ličnog života, koja je, nažalost, prisutna u Srbiji.

Free to choose

Iako Švajcarska po pitanju stepena vakcinisanja nije u vrhu, ona drastično ne zaostaje za drugim evropskim zemljama. Tokom poslednje decenije zabeleženo je i nekoliko epidemija rubeole i drugih zaraznih bolesti.

To je verovatno razlog što je uočljiv trend rasta vakcinisanja stanovništva. Ipak, fascinantno je da on nije rezultat prinude, pretnji, kataklizmičnih predskazanja i histeričnih reagovanja vernika naučne dogme. Bez agresivnih kampanja i uz pomoć osnovne medijske informisanosti, ljudi se odlučuju za takve mere ne zato što su posebno pametni niti zato što je svest „podignuta“ na viši nivo, već upravo zato što ne postoji prinuda pa postoji dovoljno mogućnosti za razložno odmeravanje argumenata.

Tako neki razlozi pretežu u odnosu na druge, u ovom slučaju tradicionalna obazrivost i nepoverenje prema svetosti medicine nisu tako jaki da nadvladaju akutni strah od posledica neke zaraze. Ali težnja da se osigura mogućnost izlaska predstavlja jednu generalnu karakteristiku švajcarskog načina rešavanja problema.

Treba li od Švajcarske šta naučiti?

Svakako mnogo toga, ali je pitanje da li onaj ko uči može nešto od toga da apsorbuje. Zato nema previše smisla porediti Švajcarsku i Srbiju. Ipak, ovo poređenje može pomoći u osvetljavanju dubinskih problema jednog društva i mogućih ruta za njegov oporavak.

Imajući u vidu ovo poslednje, to svakako ne može biti jačanje centralne vlasti – koja je u Srbiji već sada isuviše snažna – i slabljenje autoriteta društva. Jer u Srbiji još nije odbačena scijentistička dogma koja je tako prirodno uzgajana u socijalizmu, niti njen stalni pratilac – ideja čvrste ruke koja „prosvetljuje“, „civilizuje“ i „poboljšava“ ljudsku prirodu.

Svakako, ni druga strana nije bezgrešna, posebno kada se uzmu u obzir opterećenost grotesknim teorijama zavere. Ali, ta strana iako gađa pogrešnom municijom cilja dobro, i svi oni ljubitelji slobode u njenom klasičnom (što ne reći švajcarskom?) smislu moraju podržati takva stremljenja. Oni se barem moraju zalagati za slobodu izbora i mogućnost izlaska iako se ne moraju slagati sa svim argumentima „disidenata“. Zaklanjanje iza promašenih modernističkih narativa koji u krajnjoj liniji vode društvenoj kontroli recidiv je socijalističkog pogleda na svet koji se mora odbaciti.

Najzad, imajući u vidu rečeno, treba dodati i da se na problematici vakcinacija, kao i na nekim drugim problemima, prelama ključno pitanje: da li se želi društvo u kome pojedinci, zajedno sa svojim bližnjima, sami odlučuju o svojoj sudbini, ili društvo u kome o njemu odlučuje neki „viši“ autoritet, vođa ili odbor stručnjaka?