Postoje tri načina da se obračunate sa neistomišljenicima. Prvi i najdrastičniji jeste da ih fizički likvidirate – istorija je prepuna otpadnika od vere i crkve, vladajuće ideologije i partije koji su svojim neslaganjem sa dominantnim mišljenjem izgubili pravo da postoje na ovoj planeti. Drugi je da ih ućutkate – posvećenost slobodi govora je uglavnom samo fraza, bar u većini pravnih sistema, koji često sankcionišu govor mržnje, uvrede i blasfemiju. Ono što posebno zabrinjava jeste da u prethodnih nekoliko godina čak i u SAD-u, zemlji čiji Prvi amandman najdoslednije štiti slobodu govora, na univerzitetima jača pokret koji čini sve da sloboda govora u akademskim institucijama nestane. Širom zemlje levičarski ekstremisti izazivaju incidente i prekidaju predavanja desnih i konzervativnih javnih ličnosti, što primorava univerzitete da ove događaje otkazuju, ili da izdvajaju ogromne sume novca za njihovo bezbedno održavanje. Što se tiče Srbije, ona nema Prvi amandman, ali zato ima mnogo širi ideološki konsenzus oko prekidanja tribina kao legitimnog sredstva suočavanja sa neistomišljenicima – ne pribegavaju im samo levičari, već i ekstremni desničari, nacionalisti, pa i građanske nevladine organizacije.

Ubistva i dramatični protesti privlače ogromnu pažnju medija i javnosti, pa nam se lako dogodi da zaboravimo da postoji i treći, često potcenjen pristup drugačijem mišljenju – direktno sučeljavanje sa tuđim argumentima. Iako je u načelu poželjno zalagati se za ovaj pristup, činjenica je da se zapravo zapanjujuće retko suočavamo sa njim. Predavanje kome sam nedavno prisustvovao podsetilo me je koliko ovaj pristup može da bude efektan i moćan – i zašto na njemu vredi uvek i svuda insistirati.

Nesvakidašnji gost

U sklopu projekta „Preispitivanje otvorenog društva“, britanski filozof ser Rodžer Skruton pozvan je na moj univerzitet (CEU u Budimpešti) da ponudi konzervativnu kritiku koncepta otvorenog društva, fokusirajući se na značaj morala, poverenja i jakih društvenih veza za njegovo održavanje. Ono što CEU razlikuje od ostalih univerziteta jeste to što on nikada nije krio da ima misiju – zagovaranje vrednosti otvorenog društva i afirmisanje kritičkog mišljenja i samorefleksije. Druga razlika je što i sam CEU danas stoji u prvim redovima borbe za akademsku slobodu, budući da univerzitet trpi ogromne pritiske od strane populističke vlade Viktora Orbana, koja aktivno radi na tome da CEU protera iz Budimpešte. Uprkos svim pritiscima, univerzitet insistira na promovisanju svojih vrednosti, a navedeni projekat je jedan od načina na koji univerzitet afirmiše svoju viziju i suprotstavlja se isključivosti i mraku nekritičkog mišljenja.

Rodžer Skruton je svakako osoba dostojna poštovanja – njegov rad na temama iz estetike je fascinantan, a poznat je i kao veliki kritičar levih intelektualaca i idola katedri za sociologiju širom sveta, i to ne samo na teorijskom planu – tokom osamdesetih je više puta proterivan iz Istočne Evrope zbog pružanja podrške tamošnjim disidentima u borbi protiv intelektualne i moralne tiranije komunizma. Međutim, kao dosledan konzervativac starog kova, često je iznosio stavove za koje bi se najblaže moglo reći da su „politički nekorektni“ – žestoko osuđivanje Kurana, tradicionalno shvatanje braka i muško-ženskih odnosa i slično. Ovo je zapalo za oko grupi LGBT studenata sa fakulteta (Skruton je u prošlosti imao veoma negativne stavove prema gej zajednici, koje je kasnije ublažio), te su ubrzo pokrenuli raspravu o potencijalnom prekidu ili otkazivanju predavanja. Čuli su se argumenti kako je sloboda govora „izgovor belih muškaraca za održavanje postojećih nejednakosti“, „ugnjetavanje marginalizovanih grupa“ i slična frazeologija karakteristična za savremenu, identitetski orjentisanu levicu. Međutim, nakon javnih konsultacija sa upravom univerziteta koja je dosledno branila vrednosti pluralizma mišljenja u našoj fakultetskoj zajednici (i protivljenja većine studenata) odustalo se od bilo kakve radikalne akcije. Nezadovoljna grupica je pre predavanja podelila letke sa Skrutonovim „problematičnim“ citatima, uz poruku da „sloboda govora ne znači slobodu od odgovornosti“ (iako iskreno ne vidim veće preuzimanje odgovornosti od činjenice da izlazite pred gomilu ljudi da branite svoje ideje), a nakon što je ser Skruton ustao za govornicu 20-ak njih je demonstrativno napustilo salu. Njihova prazna mesta odmah su se popunila ljudima koji nisu imali gde da sednu, i predavanje je moglo da počne. Unapred pripremljen govor na temu liberalizma i lojalnosti koji je ser Skruton izlagao monotonim glasom su marginalno zanimljivim učinile dve stvari – povremena doza karakterističnog britanskog humora i ideje koje se relativno retko mogu čuti u zajednici poput naše, te su izazivale zainteresovanost (ali i nelagodno mrmljanje) pristune publike. Govor je bio prepun klasičnih konzervativnih argumenata o nespojivosti liberalizma i kulturnog pluralizma, kao ni sekularne nacionalne države i poverenja prema strancima.

Otvoreno društvo uzvraća udarac

Po običaju, usledila je sesija sa pitanjima i odgovorima. I dalje sam impresioniran činjenicom da su sva pitanja bila neverovatno promišljena i upućena govorniku sa dužnim poštovanjem, a u isto vreme su pružala ozbiljnu kritiku argumenata koje je ser Skruton izneo, i sa kojom se, moram priznati, nije uspešno obračunao. Na konstataciju da u njegovoj viziji društva homoseksualci i ostale „različite“ grupe ne bi bili jednaki članovi političke zajednice, njegov odgovor bio je elokventna britanska filozofska verzija fraze „to je samo moje mišljenje“. Nešto slično je usledilo i na pitanja koja su demonstrirala očigledan uspeh kulturnog pluralizma, poput našeg univerziteta. Za mene je najveće razočarenje bilo kada je na konstataciju studentkinje iz Libana da ju ser Skrutonovi argumenti o značaju tradicije i porodičnih veza podsećaju na njenu državu, gde su ove vrednosti uzrok krvavih sukoba i odlaska mladih iz zemlje, njegovor odgovor bio u duhu argumenta „pa može i gore od toga“. Pitanje za pitanjem, postajalo je očigledno da je vizija društva kakvu zagovara ser Skruton nespojiva sa savremenim, globalizovanim Zapadom, a kamoli sa vizijom studenata jednog od najmultikulturalnijih univerziteta na svetu. Većinu kontraargumenata konzervativnoj viziji Fridrih Hajek je izneo još 1960. u čuvenom tekstu „Zašto nisam konzervativac“. Ljudi koji su se te večeri suočili sa konzervativnom vizijom nisu nužno hajekovski klasični liberali, ali su svakako pokazali da su prijatelji otvorenog društva i slobodne diskusije.

Nakon završetka predavanja, ser Skruton je sa bine ispraćen gromoglasnim aplauzom. Prijatelj sa kojim sam došao na predavanje, iranski filozof i posvećeni musliman koji se divi novovekovnoj zapadnoj političkoj misli (i uči latinski da bi čitao Spinozu u originalu) zamolio me je da ga fotografišem sa govornikom. Dok sam ih hvatao u kadar setio sam se protekle nedelje i zapitao kako bi studenti koji su se zalagali za prekidanje predavanja reagovali na fotografiju mog prijatelja sa „islamofobičnim“ ser Skrutonom. Sa druge strane, napuštanje predavanja je daleko zreliji čin od nasilnih prekida i incidenata kojim sam prethodnih godina prisustvovao u Beogradu, gde se ovakva vrsta događaja često ne shvata kao poziv na intelektualnu diskusiju, već kao povod za navijački obračun svim sredstvima. Učesnici (a nekad i govornici) na ovim tribinama ne smatraju da je cilj takvih događaja kritička rasprava, već isključivo promovisanje unapred utvrđenog stava. Ovo je duboko pogrešno – u slobodnom društvu nijedna ideja ne bi trebalo da bude dogma, a sloboda govora upravo i postoji da bi se drugačije, nepopularno mišljenje moglo čuti. Za kakve god vrednosti da se zalažete, izbeganje ideja sa kojima se ne slažete vas, na kraju krajeva, samo sprečava da se suočite sa sopstvenim predrasudama.