Povodom upravo protekle 28. godišnjice pada Berlinskog zida koji je simbolički obeležio i pad komunizma u Istočnoj Evropi, umesto nabrajanja već opštih mesta o tome šta je taj događaj značio ne samo u novijoj istoriji Nemačke i sveta, nego i za nastanak i veličinu Evropske unije kakvu danas znamo, pa i za samu mogućnost da i naša zemlja bude njen član, prilažem par ličnih utisaka. Ne kao svedok pada Zida, nego iz jedne ranije posete Berlinu.

Za razliku od građana istočnoevropskih zemalja koji su van svog bloka mogli putovati samo izuzetno, građani Jugoslavije su i na Zapad i na Istok tadašnje Evrope mogli putovati koliko toliko slobodno. Imao sam tako privilegiju da dobro osmotrim Berlinski zid s obe strane, dok je bio u punoj funkciji, doduše u vreme (1976) kada je režim na njemu već bio olakšan, makar za prolaznike iz „trećih“ zemalja.

Čudne uniforme, ili ne?

Berlin je 1976. bio ne samo podeljen nego i bolestan grad. Trebalo je dosta da prvo nađem na karti grada gde je uopšte tačno taj zid (svi su se pravili kao da ga nema), a još više da shvatim kako funkcionišu metro, prigradska železnica ili tramvaj jednog ili drugog dela grada. Shvatio sam da je najbolje da tu granicu, obeženu bodljikavom žicom, samim zidom i kulama stražarama duž njega, prođem ispod zemlje.

Na Železničkoj stanici Friedrichstrasse u Istočnom Berlinu postojao je granični prelaz, uglavnom namenjen turistima, gde je bila stanica zapadnoberlinskog metroa ispod teritorije Istočnog Berlina, metroa kojim je, paradoksalno, upravljala istočnoberlinska (naravno državna) kompanija. Tako se najlakše moglo otići do Zapadnog Berlina ili nazad – uz mnogo manje čekanja nego na jedinom uličnom graničnom prelazu.

To nisu mogli građani Istočne Nemačke, DDR, kojima je jedini način prelaza bilo bekstvo preko ili ispod zida, izmišljajući sve originalnije načine a ipak uvek bukvalno rizikujući život. Muzej bekstva preko Zida, sa zapadne strane „Kontrolne tačke C“ (Checkpoint Charlie) prikazuje vazdušne balone, akrobatske žice i automobilske spremnike u kojima, ili preko kojih su pojedinci uspešno prebegli na Zapad. Mnogi nisu uspeli. Ubijeni su ili su uhvaćeni i posle godinama robijali.

Nisu mogli lako preko granice ni Zapadni Berlinci, ni Zapadni Nemci uopšte, niti građani drugih „zapadnih“ zemalja (koji su morali plaćati skupe vize istočnonemačkoj državi). Uz to – nepoverenje, pretresi, nabusitost stražara, redovi pred šalterima. Posebna pažnja je bila posvećena svim vrstama štampanih stvari (jer je komunistička vlast DDR šverc ideološki sumnjivih sadržaja smatrala ubedljivo najopasnijim). Pregled knjiga je bio obavezan i detaljan. Istočnonemački policajci šetali su se u uniformama koje su, lovačkim krojem pantalona, podsećale na dvadesete, ili na devetnaesti vek, a vojnici pod šlemiovima koji su podsećali na one iz tridesete godine dvadesetog veka.

Oko stanice Friedrichstrasse su se okupljali tajni agenti (da neko ko ne sme preko, a nije smeo skoro niko, slučajno ne pobegne), šverceri deviza (zvaničan kurs dve toliko različite marke je s istočne strane bio 1:1, a sa zapadne 1:4), kao i obični građani koji su molili putnike na Zapad da im donesu ponešto iz bescarinskih prodavnica iza granične crte (viski, a ponekad tek žvakaće gume), čega nije bilo u DDR. Ispred obližnjih restorana su ljudi u redovima čekali da se uprazni mesto da sednu i ručaju ili popiju pivo. Bez čekanja se mogla dobiti jedino limunada iz uličnih kolica.

Kolodvor Zoo

Na izlazu iz metroa sa zapadne strane, oko Železničke stanice Zoo (čuveni „kolodvor Zoo“) – mnoštvo narkomana i dilera, alkoholičara, prosjaka, džeparoša i secikesa, pivo prosuto a prazne limenke posejane po trotoaru, bili su samo crno naličje crne slike s istočne strane. U zapadnom delu je uglavnom vladala opsadna atmosfera. U taj grad je malo ko hteo ozbiljno da ulaže, osim iz političkih motiva. Nezaposlenost je bila znatno veća nego u Zapadnoj Nemačkoj, a bunt protiv nje i pripadajuće besperspektivnosti uglavnom vođen idejema opet nekog socijalizma, iako deklarativno drugačijeg od onog u susedstvu. Pojedini delovi grada, posebno glavna trgovačka ulica, ipak su bili raskošni, puni luksuzne robe i prodavnica, kao i veoma dobro obučenog i opuštenog sveta. Delovi grada oko Zida, naprotiv, bili su namerno zapušteni i nenaseljeni, kao da prostora ima napretek.

Pad Berlinskog zida video sam na TV, nekoliko meseci posle uklanjanja bodljikave žice na mađarsko-austrijskoj granici, a mesec i po pre pada i streljanja diktatorskog para Čaušesku u Rumuniji. Posle sam više puta opet bio u tada već glavnom gradu ujedinjene Nemačke. O današnjem Berlinu ne treba trošiti reči. Ko nije bio, može da se raspita.