Na današnji dan pre 40 godina egipatski predsednik Anvar el Sadat, šokirajući svetsku javnost, došao je u Jerusalim da održi govor u izraelskom parlamentu. Ovaj govor, vrhunac njegove posete Izraelu, otvorio je proces koji je doveo do najznačajnijeg mirovnog sporazuma posle Drugog svetskog rata. Ova istorijska lekcija, uz sve svoje posebnosti, nosi sa sobom trajne pouke za sve političare kriznih područja. Kao društvu koje i dalje ne ostvaruje harmoničan odnos prijateljstva i saradnje sa susedima, saradnje utemeljene na zdravom tumačenju interesa i vrednosti, Sadatov govor u Knesetu svakako može da predstavlja nadahnuće. Godišnjica ovog istorijskog govora je proslava diplomatije, liderstva i posvećenosti izgradnji budućnosti.

Ne postoji nemoguće u politici

Velika vrednost ovog postupka ogleda se u razbijanju mentalne barijere o nemogućem u politici. Kada državnik zemlje koja je za tri decenije četiri puta ratovala sa svojim prvim susedom kaže da je spreman da po mir ode na kraj sveta, on bukvalno poručuje da ne postoji mesto, osoba, institucija koju ne bi politički upotrebio kako bi došao do zacrtanog cilja.

Upravo tu negde u tom ne tako malom prostoru između stilski nadahnutog iskaza da podržava mir, da teži nekom cilju koji nadživljava ne samo jedan mandat, već jednu generaciju i istinske spremnosti da učini sve što je u njegovoj moći da do tog mira dođe, ogleda se ozbiljnost i veličina političara koji zaceljuju ratne rane i grade budućnost.

Pa ipak postoji još jedan zid. Ovaj zid stvara psihološku prepreku između nas. Prepreku sumnje. Prepreku odbacivanja. Prepreku straha i obmane. Prepreku halucinacija u vezi sa bilo kakvim potezom, delom ili odlukom. Prepreku obazrivih i pogrešnih interpretacija o svakom događaju ili izjavi. U pitanju je tip psihološke barijere za koji sam u zvaničnom saopštenju naveo da predstavlja 70% naših problema.
(Odlomci iz Sadatovog govora u Knesetu)

Razumevanje tuđeg u kontekstu sprovođenja svog interesa

Osim razbijanja pomenute mentalne barijere, Sadatova poseta bila je katalizator daljeg procesa pomirenja. Taj proces održava izuzetan primer inicijative u postavljanju političke agende utemeljene u realnim interesima, a ne u popularnim mitovima, propuštenim prilikama i propagandnim proročanstvima za internu upotrebu.

Izrael nije hteo Sinajsku pustinju osvojenu od Egipta kao teritorijalni plen. Izrael je hteo sigurnost kao svoju izvesnost. Tada tek skoro oslobođen stranog patronata, Egipat ni simbolično ne bi pristao da delom njegove teritorije upravlja država sa kojom tako često ratuje. Egipat je težio očuvanju svog mladog suvereniteta, suvereniteta najvažnije arapske države na svetu.

Kada je Sadat poručio izraelskim poslanicima da je spreman da im garantuje mir, on je zapravo izgovorio da priznaje njihove legitimne interese da samostalno razvijaju svoju budućnost. I upravo zbog toga on je imao pravo da od njih zahteva ne bilo kakav mir, već pravedan mir, mir koji uključuje i interese Egipta, odnosno isključuje okupaciju egipatske teritorije. Ali to je i mir koji podrazumeva pravo Palestinaca na istu budućnost koju je on spreman da garantuje Izraelu.

Politička odgovornost za posledice

Nema političara u svetskoj istoriji koji nije tvrdio da teži miru. Hitler je tvrdio da teži miru. Jedna od najkorišćeniji reči u Staljinovim govorima bila je mir. Nisu važne nikakve procene namera o miru. Nije bitna ni politička prošlost koja je kako kod Sadata, tako i još više kod njegovog domaćina Begina, bila prožeta terorizmom i nasiljem. Bitne su posledice političkih odluka.

Po pitaju mira, političari naših razaranih društava uglavnom ništa nisu započinjali sami. Uvek su morali da budu podsticani ili pritisnuti spolja. Posebno njima bi ova godišnjica morala da služi kao vanvremenski primer odlučnosti da iznad svih posebnih nacionalnih, partijskih, ekonomskih interesa, stoje opšti zajednički interesi svih ljudi ovih društava, ljudi koji se oblikuju ili u miru ili u mržnji.

Izgradnja mira jeste stalna izgradnja atmosfere otvorenosti i tolerancije. Većina naših političara zarad kratkotrajne dobiti posredno ili neposredno promoviše plemenski kolektivizam i nacionalizam, podstičući medijsko usađivanje narativa o stalnom nadmetanju i ugroženosti od strane suseda. Posledice ovakvih lakomislenih poteza nisu odmah uočljive. Efekti toga uvek se osete u nekom širem vremenskom kontekstu.

Svaki izgubljeni život u ratu je ljudski život, bilo da je to život Arapina ili Izraelca. Žena koja postaje udovica jeste ljudsko biće sa pravom na srećan porodični život, bez obzira da li je Arapkinja ili Izraelkinja. Nedužna deca uskraćena su za brigu i saosećanje svojih roditelja, bilo da žive na arapskoj ili izraelskoj zemlji. Svi oni upravljaju našom najvišom odgovornošću da im obezbedimo lagodan život danas i sutra.

Usamljenost vizionara

Sadat spada u onu grupu političara dvadesetog veka, poput Jicaka Rabina, Majkla Kolinsa i drugih koji su preživeli krvave bitke kojima su upravljali, ali nisu preživeli diplomatski put pregovaranja i kompromisa kojim su potom krenuli. Četiri godine posle svog govora i dve godine pošto je potpisao sporazum sa izraelskim premijerom Beginom sa kojim je i podelio Nobelovu nagradu za mir, Sadat je ubijen tokom vojne parade u jedinom atentatu jednog državnika koji je prenošen uživo na televiziji.

Pre odlaska u Jerusalim, Sadatov ministar spoljnih poslova podneo je ostavku ne podržavajući njegovu inicijativu. Okolne arapske zemlje, pre svih Sirija, najoštrije su osudile samu pomisao da do posete dođe. Nazivan izdajnikom, na Sadata je zvanično bačena fatva. Krajem 1977. pod sponzorstvom Gadafija, u Tripoliju je formiran front protiv Egipta sastavljen od PLO-a i 5 arapskih država.

Kada se oklopno vozilo zaustavilo naspram svečane lože na vojnoj paradi 1981. u Kairu nekoliko vojnika sišlo je sa vozila. Sadat u paradnoj uniformi ustaje iz lože kako bi salutirao svojim vojnicima, verujući da i ti njegovi sinovi, kako je zvao vojnike, dele istu viziju. Nekoliko ubačenih džihadista u vojsci zloupotrebilo je ovu ceremoniju sprovodeći svoj krvavi plan koji je pored Sadata u smrt poslao još desetoro ljudi. Od muslimanskih lidera na Sadatovoj sahrani bili su samo predsednici Somalije, Sudana i Omana.

U visoko centralizovanim društvima kao što je, nažalost i naše, Sadatov potez je primer lične spremnosti političara da otvara put kojim kreću i ostali iz društava.

Političari grade ili pretpostavke mira i saradnje, ili pretpostavke mržnje i sukoba.

Sadat, Karter i Begin posle završetka ceremonije potpisivanja mirovnog ugovora, Bela kuća, 1978.