Zašto sam prestala da pušim

Rastanak od nikotina za mene je bio pitanje slobode – slobode od zavisnosti, od prepreka koje su prividno jače od mene i od konstantnog smišljanja izgovora u koje ni sama nisam verovala. Tokom pet godina aktivnog konzumiranja, prošla sam sve faze: od povremene cigarete iza škole, preko žickanja do kupovine prve pakle, prvog obećanja da neću više da kupujem, kupovine druge pakle i svake naredne.

Nekoliko godina sam uveravala sebe i druge da mogu da prestanem kad god poželim, ali „neću baš sada jer još nisam sama to odlučila.“ Ono što mi je olakšavalo opstajanje u laži bili su drugi pušači, zajedno smo izgradili narativ koji smo branili pred drugima koji bi postavljali pitanja.

Zašto pušiš?

– Prija mi.

Baš svaka cigareta ti prija?

– Da, a posebno: jutarnja uz kafu, nakon jela, posle seksa, uz čašu vina, dobru muziku…

I šta, mogla bi da prestaneš kad god?

– Lagano.

Pa što ne prestaneš onda?

– Nema potrebe, uživam.

Baš u svakoj?

– Pa mislim ne uvek, ali u većini da. Nekad zapalim kad sam pod stresom pa da se opustim, nekad kad gledam film a već sam opuštena, nekad jer mi je dosadno, nekad zato što mi je zanimljivo.

Kapiraš da su te stvari kontradiktorne?

– Ne razumeš ti to. Prija mi i neću da prestanem.

Nema razgovora, bullet-proof logika. Ono što nepušači ne razumeju intuitivno jeste da pušačima oni naizgled najvažniji argumenti – zdravlje i novac – ne znače ništa. Možete svakog dana da emitujete reklame o raku pluća, grla ili pušačkoj nozi, to neće imati nikakav učinak. Isto tako, cigarete mogu da poskupljuju 10 dinara svakog prvog u mesecu, efekat će biti češći razgovori o ceni duvana, ali ne i smanjenje korišćenja.

Najveći broj kampanja protiv pušenja su neuspešne upravo zbog toga što ih kreiraju nepušači koji ne razumeju kako mozak zavisnika funkcioniše – zato je to lekcija koju moramo da čujemo od bivših pušača. Zavisnici se boje da će im život bez nikotina biti nepodnošljiv. Strepe od kafe bez cigare, pauze između predavanja, žurke bez nečega u ruci, čaše vina, Leonarda Koena u kasnim satima, plaše se svakog momenta za koji veruju da im ne bi pričinio uživanje bez neizostavnog sastojka – cigarete.

Dakle, zašto sam prestala da pušim? Zato što mi je jedan bivši pušač objasnio da to mogu, da neće biti teško i da mi život neće biti nepodnošljiv nakon toga, naprotiv – biće neizmerno bolji.

Šta bivši pušači znaju što drugi ne razumeju?

Pre godinu i kusur dana sam od dečka dobila knjigu Alena Kara „Lak način da prestanete da pušite“ (trenutno je u prodaji u knjižarama, a pdf verzija kruži odavno). Naslov me je asocirao na neke senzacionalističke knjige za samopomoć prema kojima sam tada još uvek imala predrasude, ali sam odlučila da je pročitam jer je i on sam, iako nikada nije pušio, pročitao i bio oduševljen.

Kupila sam Sobranie slims, skuvala kafu, sela na terasu i počela da čitam uz blagi osećaj neprijatnosti. Kasnije ću shvatiti da je ta neprijatnost bila samo strah od mogućnosti da mi neko oduzme nešto bez čega naizgled ne mogu da uživam u životu.

Čitajući Alena Kara, prvi put sam imala utisak da neko zapravo zna kako razmišljam. Iza sebe je imao 33 godine duvanske zavisnosti, a pre nego što je prestao, pušio je čak 100 cigareta dnevno. Dospeo je u stadijum o kojem sam slušala od starijih ljudi – mrzeo je sebe što puši, gadio mu se duvanski dim ali ipak nije uspevao da prestane. Konačno, nakon mnogo godina isprobavanja različitih metoda, uključujući i hipnozu, došao je do ideje koja se sada čini izuzetno intuitivnom, a ipak je niko pre njega nije zapisao u tom obliku: promeniti način na koji razmišljamo o cigaretama.

Umesto brige o tome kako će biti bez njih, odlučio je da sebi postavi pitanje: zašto pušim? Ovo jednostavno pitanje otvara prostor za bezbroj izvedenih potpitanja koja su me neposredno suočila sa svakim izgovorom koji sam ikada upotrebila. Gola istina je to da niko ne počinje da puši zato što mu cigarete prijaju – pokazatelj su nam same telesne reakcije: od dima nam suze oči, kašljemo, muka nam je, svaki pušač se seća prve cigarete i odvratnog ukusa u ustima koji je ostavila.

Prva cigareta se uzima iz radoznalosti, želje da budemo deo kul ekipe, ili možda da bismo videli šta je to mami i tati toliko lepo. Druga se uzima jer se čini da prvu nismo umeli lepo. Treća, četvrta i peta idu uz uverenje da nećemo zapravo postati zavisnici, a stota je jača od svakog tog lažnog uverenja. Svaka sledeća služi da nas fizički i psihički vrati na nivo sa kojeg nas je spustilo opadanje nikotina u krvi. Nakon nekog vremena bez cigarete, nikotin polako napušta organizam i taj nedostatak je primetan – daje pušačima osećaj da treba da ga nadomeste i da se late sledeće cigarete. S druge strane, nepušači ne prolaze kroz takve oscilacije i nemaju lažni osećaj nedostatka u tom smislu.

A mind is a terrible thing to waste

Knjiga Alena Kara me je stavila pred ogledalo i naterala da se pogledam u oči i pokušam da dam odgovor na pitanje zašto pušim. Nakon što nisam umela iskreno da odgovorim, počela je da opisuje kako život može da mi izgleda ako samo odlučim da više ne moram da pušim. Ne da ne mogu ili da ne smem, već da ne moram – ne moram da budem nervozna kada se predavanje oduži ili ako trafika u ulici ne radi. Ne moram da se izvinjavam nepušačima zbog svoje ružne navike i ne moram da provetravam sobu kada je napolju minus. Ne moram da prekidam pisanje, učenje, bilo kakav rad da bih izašla na pauzu i, konačno, ne moram da se plašim da će mi bilo šta u životu nedostajati ako ostavim cigarete.

Nakon godinu i mesec dana bez duvanskog dima, mogu da kažem da već dugo ništa od tih stvari ne moram, i da se osećam bolje i slobodnije nego ikada. Taj osećaj slobode se proširio na svaki aspekt mog života i podigao mi samopouzdanje, pomogao da odredim prioritete i otkrio jednu veliku istinu: kada jednom sebi priznaš kako stoje stvari, svaki naredni korak je značajno lakši i iskreniji. Svaki dan koji provedemo lažući sebe i druge je dan u kome sebi nismo dali šansu da budemo najbolji mogući.

I da, kafa i vino mi prijaju više nego ranije jer znam da mogu da ih pijem bez malog glasa u glavi koji mi govori šta još moram da radim uz to.