Prošlog vikenda, američka vlada bila je u finansijskog blokadi. Zbog svoje snage veta, iako u manjini, demokrate su uspele da zaustave donošenje zakona o finansiranju federalnih agencija. Do ponedeljka situacija je bila razrešena, mada samo privremeno. Ako se dve strane ne dogovore oko suštine nesporazuma – imigracione politike – 8. februara vlada će opet biti bez budžeta.

Koplja se lome oko dva pitanja: takozvanih Sanjara (Dreamers) i novih restriktivnih imigracionih mera na kojima Trampova administracija insistira. Sanjari su imigranti koji su ilegalno dovedeni u Ameriku kao deca. Oni su odrasli u zemlji u kojoj nemaju državljanstvo, i u stalnoj opasnosti od hapšenja i deportacije.

Sanjari i imigracione noćne more

Posle mnogo pokušaja, Sanjarski zakon (Dream Act) koji bi legalizovao njihov status poslednji put je pao u Kongresu 2010 godine, sa većinom republikanskih glasova protiv. Dve godine kasnije, bez nade da će Kongres rešiti njihov problem, predsednik Obama je svojom izvršnom uredbom uspostavio program koji je omogućio Sanjarima da dobiju privremene radne dozvole i zaštitu od deportacija.

Obamina izvršna uredba je bila kontroverzna, pošto je on sam u prošlosti tvrdio da predsednik ne poseduje ustavnu moć da uspostavlja imigracione politike mimo volje Kongresa. Svi republikanski kandidati za predsednika 2016. godine bili su za njeno ukidanje, i bilo je samo pitanje vremena kada će novi predsednik to i učiniti.

Posle meseci kolebanja, Tramp je ponovo stavio loptu u dvorište Kongresa u septembru, sa namerom da potpuno obustavi program u martu ove godine.

Simpatije prema Sanjarima

Većina Amerikanaca podržava legalizaciju Sanjara. Jedno nedavno istraživanje javnog mnjenja pokazuje da čak 76% ispitanika misli da bi oni trebalo da dobiju legalne dozvole za dugotrajan boravak ili čak državljanstvo. Bar javno, i demokrate i republikanci tvrde da žele da reše njihov položaj.

Od svih ilegalnih imigranata, Sanjari su grupa sa najviše simpatija – njihov pravni status nije posledica odluka njih samih, već njihovih roditelja. Oni su Amerikanci u svakom pogledu, osim na papiru.

Predsednik i republikanci u Kongresu vide martovski rok kao moćno oružje u pregovorima sa pro-imigrantski nastrojenim demokratama. U zamenu za legalizaciju, desnica traži novac za izgradnju ozloglašenog zida na granici sa Meksikom, obustavljanje programa lutrije zelenih karata, i promenu sistema koji preferira rodbinske veze za useljeničke vize.

Zidovi, lutrije

Sam zid, iako Trampova fiksacija za vreme izbora, je nepotreban. On je simbol opsesije suverenitetom koji je u sudaru sa realnošću u kojoj su ilegalni prelasci preko južne granice na istorijskom minimumu. Ovome je doprinelo nekoliko faktora: meksički demografski pad, rast meksičke privrede i dohodaka, financijska kriza krajem prošle decenije, kao i politike prethodnih administracija u nadzoru i kontroli same granice.

Kao i drugi ksenofobični ispadi predsednika i njegovih pristalica, zid je više izraz frustracije nekih glasača iz bele većine koja ne prepoznaje relativno homogeno društvo iz svog detinjstva u današnjoj Americi različitosti.

Lutrija zelenih karata je mali program koji omogućava imigrantima iz zemalja koje šalju relativno mali broj iseljenika, da apliciraju i budu izabrani bez zahtevnih kvalifikacija, i uz čistu sreću. Program je dospeo na loš glas kada je prošle godine uzbekistanski terorista, koji se doselio u SAD preko ove lutrije, ubio osam ljudi u Njujorku.

Ironija je da potencijalni doseljenici koji apliciraju preko ove lutrije prolaze kroz iste bezbednosne kriterijume kao i drugi imigranti. Sam uzbekistanski napadač je došao u Ameriku 2010. godine i radikalizovan je ovde, a ne u svojoj matičnoj državi.

Nezapamćeno smanjenje broja doseljenika

Poslednja velika promena u diskusiji jeste obustavljanje doseljenika po daljoj rodbinskoj vezi: roditelja, odrasle dece i braće i sestara američkih državljana. Naime, ceo imigracioni sistem je postavljen tako da daje prednost doseljenicima sa porodicom u Sjedinjenim Državama. Logika koju ovaj sistem sledi jeste da će se doseljenici bolje integrisati u Američko društvo ako već imaju uspostavljem sistem podrške.

Po ugledu na Kanadu i Australiju, republikanci žele da promene fokus sa porodičnih veza prema sistemu koji preferira kvalifikacije i potrebe američke privrede. Problem sa trenutnom ponudom je taj što ona samo smanjuje broj doseljenika preko porodičnih veza, a ne nadoknađuje ih većim brojem viza za kvalifikovane radnike.

Pojedini analitičari procenjuju da bi, ako bude prihvaćen, plan administracije smanjio broj doseljenika za oko 40% u 2019. godini. Ovako radikalno smanjenje nije viđeno još od donošenja rasističkih anti-imigracionih zakona iz 20ih godina.

Šta znači biti Amerikanac?

Predsednik Tramp je okružen ljudima koji su neprijateljski nastrojeni prema imigrantima, i legalnim i ilegalnim. On je pobedio druge republikanske kandidate svojim ekstremnim izjavama o Meksikancima kao silovateljima, narko dilerima i kriminalcima. Insistirajući na promenama koje bi smanjile čak i legalnu imigraciju, Tramp i nekolicina tvrdokornih restrikcionista očigledno žele da proguraju reforme koje ne bi samostalno prošle u Kongresu, bez martovskog roka za legalizaciju Sanjara.

Snaga veta – korišćena od strane obe strane za postizanje rezultata koje nemaju veze sa budžetom – će verovatno biti presudna u pronalaženju razrešenja trenutne krize. Demokrate će morati da odluče koliko volje postoji da se proguraju reforme koje će direktno smanjiti broj budućih imigranata, a da zauzvrat Sanjari postanu Amerikanci i na papiru.

U međuvremenu, vesti poput one o Horhe Garsiji iz okoline Detroita stavljaju ljudsko lice na komplikovane detalje o imigracionim politikama. Horhe je doveden u Ameriku kao desetogodišnjak bez legalne vize.

Posle 30 godina života u Sjedinjenim Državama, i sa ženom i dvoje dece koji su američki državljani, Horhe je deportovan 15. januara sa Detroitskog aerodroma, tačno na federalni praznik Martina Lutera Kinga, slavnog borca za građanska prava. Garsija je pokušavao da legalizuje svoj boravak od 2005. godine, ali bez Sanjarskog zakona, to je nemoguće.

Njegova porodica, i porodice stotine hiljada poput njega, sada iščekuju odgovor iz Vašingtona. Odgovor na pitanje – šta znači biti Amerikanac, i ko to jeste.