Današnji internet je u pogledu servisa, brzine pristupa i broja korisnika daleko prevazišao svoju  verziju iz sredine 90-ih kada je intenzivirana komercijalna upotreba globalne kompjuterske mreže. Iako su mnogi prepoznali potencijal interneta, retki su bili oni koji su verovali da će vrtoglavom brzinom napredovati kao tehnološki i društveni konstrukt.

Može li iko da zaustavi kalifornijske gigante?

Jedan od faktora koji je značajno doprineo slobodnom razvoju interneta i onlajn usluga jeste deregulacija, tj. “nemešanje” vlade SAD u njegovo funkcionisanje, što su nastavile da slede mnoge druge države kako je internet poprimao globalni karakter. Internet kompanije su procvetale, doduše sa izuzetkom “dot-kom mehura” krajem 90-ih i ranih 2000-ih, broj onlajn korisnika je rastao, a samim tim i ponuda sadržaja, robe i usluga.

Danas su Gugl i Fejsbuk među najprofitabilnijim kompanijama, sa više od milijardu korisnika njihovih usluga, ali i velikim uticajem na prava koja korisnici imaju u onlajn okruženju. Među ključnim pitanjima za naše internet slobode i prava jesu kakav je odnos kompanija, država i korisnika i u kom pravcu će se taj odnos razvijati.

Nedavna odluka Federalne komisije za komunikacije SAD (FCC) da ukine pravila koja su garantovala neutralnost mreže dodatno je podstakla širu javnost da razmisli o tome da li je internet i dalje “nedodirljiv”. Princip neutralnosti mreže podrazumeva da internet provajderi treba da tretiraju sav internet saobraćaj jednako, odnosno bez usporavanja, blokiranja ili ubrzavanja određenih aplikacija i usluga.

Kao jedan od osnovnih uslova za otvoren, slobodan i decentralizovan internet, neutralnost mreže je važno sačuvati i zato je dobro što su širom sveta (Evropska unija, Indija, Čile…) usvojene regulative koje građanima garantuju jednak tretman internet saobraćaja.

Pravo na zaborav

Važno je napomenuti da najveći broj servisa i usluga na internetu pružaju upravo privatne kompanije, od kojih one najveće, Gugl, Fejsbuk ili Amazon, imaju sedište u SAD, (naizgled) daleko od domašaja regulatora iz inostranstva. Međutim, Evropska unija je poslednjih godina itekako uspela da u okviru svojih nadležnosti “zauzda” kalifornijske IT gigante. Možda i najpoznatiji primer je “pravo na zaborav” uspostavljeno 2014. godine, posle “Google Spain” presude Evropskog suda pravde.

Postupak je pokrenuo državljanin Španije i danas bilo ko na teritoriji EU može da zatraži uklanjanje linkova ka netačnim, nerelevantnim ili neadekvatnim informacijama iz rezultata pretrage od Gugla i drugih kompanija koje pružaju usluge pretrage. To je bila jedna od značajnijih prekretnica koja je pokazala da države nisu baš u potpunosti nemoćne pred globalnim IT platformama.

Opšta uredba o zaštiti podataka Evropske unije (GDPR) stupa na snagu u maju 2018. godine i podiže zaštitu podataka o ličnosti građana EU na mnogo viši nivo. Međutim, najveću promenu predstavlja zapravo globalna primena GDPR-a – svaka kompanija koja prikuplja, čuva ili obrađuje podatke o ličnosti EU državljana, bez obzira gde se nalazi, gotovo sigurno potpada pod režim Uredbe.

Kazne koje predviđa GDPR su rigorozne i iznose do 4% globalnog prihoda kompanije na godišnjem nivou, odnosno 20 miliona evra (uzima se koji je iznos od ta dva veći). IT gigantima sigurno neće biti svejedno kada Uredba počne da se primenjuje i veoma će biti interesantno ispratiti usklađivanje velikih kompanija sa novom regulativom EU.

Biznis modeli i onlajn privatnost

Razvoj inovativnih biznis modela zasnovanih na podacima korisnika je unapredio društvenu i ekonomsku dimenziju interneta i uzdrmao okoštale tradicionalne industrije, koje su morale da se menjaju zbog tržišne utakmice sa novim izazivačima. Korisnici interneta su dobili priliku da se informišu, rade, kupuju, kontaktiraju sa prijateljima na drugom kraju sveta, nađu povoljan smeštaj i prevoz – dakle da skoro potpuno povežu svoje svakodnevne životne aktivnosti sa onlajn okruženjem.

Međutim, u zamenu za “besplatne usluge”, morali su da daju svoje podatke, često spominjanu “naftu 21. veka”, što je dovelo do negativnih posledica po pravo na privatnost građana.

Tehnologija uvek ide ispred zakona i politika, a na internet može da se primeni veliki broj oblasti prava, poput medijskog prava, prava zaštite konkurencije, elektronske trgovine, zaštite podataka o ličnosti itd. Koliko god da su IT preduzetnici inovativni u kreiranju aplikacija, države takođe nalaze načine da ih stave pod kapu regulacije.

Za prava građana, koja podjednako važe onlajn i oflajn, od velike važnosti su upravo aktivnosti država, koje imaju daleko jaču pregovaračku poziciju sa kompanijama. Ipak, uloga internet zajednica i aktivista u borbi za digitalna prava je neophodna da bi se administracijama širom sveta ukazalo na to da se građani korišćenjem interneta ne odriču svojih prava, koja upravo države treba da garantuju.

Čiji “uslovi i pravila korišćenja”?

Što se tiče nas korisnika, moramo da budemo svesni da kada označimo čuveno “slažem se” (“I agree”) i prihvatimo uslove korišćenja i politiku privatnosti nekog sajta, uglavnom ulazimo u privatno kontrolisan prostor, iako najčešće nismo svesni toga. Iskustvo nam govori da tek kada dođe do povreda prava korisnika na tim platformama oni mogu tražiti zaštitu od države, koja nije uvek efikasna.

Cilj internet kompanija, kao i svih drugih privatnih biznisa, jeste uvećanje prihoda i dobiti vlasnika odnosno deoničara, što u izuzetno konkurentnoj industriji nije lako. U današnjim “algoritamskim fabrikama”, korisnici velikih svetskih onlajn platformi nisu čak ni “radnici” već samo resurs iz koga se izvlače podaci, koje dalje obrađuje veštačka inteligencija. Na kraju, na nama je izbor na da li ćemo i dalje prihvatati ovu eksploataciju u “nevidljivim fabrikama” ili ćemo se odlučiti za decentralizovane platforme koje nisu zasnovane na monetizaciji naših podataka.

Kada je reč o budućem uređenju odnosa građana, država i internet kompanija, pitanje državne regulacije je samo jedno u nizu i ne može se posmatrati odvojeno od drugih činilaca. Kako je objasnio profesor internet prava Lorens Lesig, zakoni su samo jedan od četiri mehanizma regulacije interneta – ostala tri su tržište, arhitektura i društvene norme.

Internet ne  možemo više da posmatramo kao neki odvojen prostor koji treba regulisati posebnim “internet zakonima”, jer kao što je gore navedeno, već postoji dovoljno “oflajn” regulative koja uređuje odnose između društvenih aktera i nema razloga da se ne primenjuje i na internetu. Međutim, prilikom primene zakona i sprovođenja politika treba voditi računa o mogućim posledicama i uvažiti specifičnost interneta kao društvenog fenomena od civilizacijskog značaja.


Korisni linkovi: